639 Views |  15

Ljubav boje duge

Nisam sigurna da li se o tome pisalo u Srbiji, ali u Australiji se skoro desilo nešto od velikog značaja, nešto što me čini jako ponosnom što živim u ovoj zemlji – gej brak je legalizovan.

Zamiljivo je kako nikada nisam nešto previše o tome razmišljala, naročito dok sam još živela u Srbiji. Nažalost, Balkan je toliko nazadan što se mišljenja o gej ljudima tiče, da se već godinama ne može održati jedna gej parada bez svih tih „mačo“ tipova koji se okupe kako bi širili nasilje i mržnju samo zato što je neko drugačiji od njih.  Legalizacija braka  u takvoj atmosferi je nešto što se ne može ni nazrati na kraju puta, obećana je zemlja čiji se pasoš nikako ne može dobiti.

Međutim, kada sam se preselila ovde, videla sam da uopšte ne mora biti tako. Ljudi su mnogo otvoreniji prema različitostima, neće te osuđivati ili misliti o tebi manje samo zato što si se rodio takav da te ne privlači suprotni pol. Za jako kratko vreme sam upoznala veliki broj ljudi koji su otvoreno gej i to pokazuju od prvog trenutka kada ih upoznaš. I zašto i ne bi? Zašto bi neko skrivao deo sebe, ogroman deo sebe samo zato da bi izbegao nečiju osudu? Zar to nije tužno i sramotno, da mi kao ljudi dvadeset i prvog veka i dalje ne možemo da pojmimo da smo svi mi isti, napravljeni od iste materije, svi osećamo isto, svi mi moramo disati kako bi živeli, i svi mi, u suštini, želimo da imamo nekoga ko će nam oduzeti dah s vremena na vreme. Ja sam našla tog nekog i vremenom se stvorila ta ogromna želja da se zvanično i formalno dam tom nekom i da se taj neko da meni, da postanemo muž i žena. Nikad nisam bila jedna od onih devojaka koje su maštale o svom venčanju (nisam čak imala ni ideju kakvu bih venčanicu nosila do trenutka kada sam morala da je kupim), niti sam mislila da bi brak nešto promenio u našem odnosu, ali bila sam u krivu. Sama ta činjenica da sam postala nečija žena, nečiji partner, je učvrstilo našu vezu i ljubav. I zašto neko ko isto tako voli nekoga i želi da postane nečiji ne bi mogao jer je ta osoba istog pola? Ko sam ja da nekom kažem da njihova ljubav nije ista kao moja? Ko sam ja da uperem prstom u nekoga i kažem „Ti nemaš pravo.“? Mislim da ljudi ne shvataju da priznanje braka gej ljudi nije samo čist tehnički akt, nije samo neka promena zakona. Legalizacija gej brakova pokazuje da niko nije niži od nekoga drugog u očima zakona. Pokazuje svi ljudi imaju ista prava i slobode. Umanjiti nekome pravo može biti opravdano samo ako taj neko prvobitno naruši nečije drugo pravo. Ako sam ja zaljubljena u devojku, da li ću te time povrediti? Da li ću narušiti neku tvoju slobodu, da li ću povrediti neko tvoje dobro? Nimalo. Da li ću osećati potrebu da sa tom devojkom provodim vreme, da joj držim ruku i poljubim ako kaže nešto simpatično dok šetamo ulicom? I te kako. Zar nije prirodno?

Priznanjem gej brakova Australija je pokazala upravo to, da je svim ljudima dozvoljeno da vole i da su svi ljudi jednako ljudi. Petnaestog novembra ove godine, dok sam pila svoju jutarnju kafu i gledala jutarnji program, videla sam kako je moguće da se svi ujedine i da svi zajedno proslave ljubav. Gledala sam prenos uživo sa ulica Perta, videla sam sve te zagrljene ljude, videla sam suze radosnice i osetila to olakšanje, videla šta naše „da“ znači nekome ko se za to malo „da“ borio godinama, ko se verovatno prvo bojao osude i odbijanja ako prizna svoja osećanja svojoj porodici, svojim prijateljima, kolegama, a zatim je ostatak života provodio sa osećajem nejednakosti, sa osećajem da je kažnjen, a da pravog razloga za kaznu nema…

Tog sam jutra izašla iz svoje kuće, i zamislite, sunce je dalje grejalo, nije se ugasilo. Zemlja nije prestala da se okreće oko svoje ose, bus mi je stigao na vreme, prodavnice su bile otvorene. Sve je nastavilo svojim tokom, ništa se za nas nije promenilo… ali za nekoga drugog promenio se rainbowceo život.

Marija Wood