941 Views |  3

Moja divna Srbija

Pre neki dan sam sedela sa prijateljima i porodicom u parku, neko okupljanje se dešavalo. Najednom, čula sam neki poznat jezik na 9 časova i kada sam pogledala – klasična srpska grupacija. Kačketi sa srpskom zastavom, svi piju pivo, neko se meso bacilo na roštilj (da li su ćevapi? Mora da su ćevapi) i atmosfera je jako vesela. Momci iz grupe se takmiče ko može dalje baciti kamenčugu (kada kažem momci, mislim na odrasle ljude u nekim tridesetim). Samo sam se nasmejala i vratila svom ćaskanju. Međutim, kako je vreme prolazilo, sve sam više osluškivala šta se govori na 9 časova, sve me je više zanimalo ko će baciti kamen najdalje, sve sam više želela da znam da li su to tamo ćevapi (mora da su ćevapi). Nostalgija je krenula da me golica i shvatila sam koliko mi nedostaje moja mala lepa Srbija.

Zamiljivo je koliko niko ovde nema pojma o mojoj zemlji. Ne mogu da kažem da ih krivim, kada turisti prave svoje liste zemalja koje žele da posete, verovatno da neka mala država na istoku evrope, bez obale i fensi glavnog grada baš ne viče „poseti me“, ali neke me reakcije kada kažem odakle sam teraju da kažem „wait, what“. Mogu izdvojiti par za vas:

  1. Da li je to u Rusiji (implicira se na Siberiju, jel’te)?
  2. Jao, pa ti pobegla od rata (praćeno onim tužnim pogledom i glavom nakrivljenom na desno)…?
  3. Da li je to Hrvatska/Makedonija/Bosna?

Što duže pričam sa tim nekim ljudima, osećam da treba da odbranim svoju zemlju, da objasnim šta se tu zapravo zbiva, a ako se o Srbiji priča na nekom okupljanju gde ima alkohola… tada postanem strastveni predstavnik svoje Srbijice, sponzorišem sve, od lepih devojaka do zaječarskog piva, gotovo da otimam telefone i bukiram letove za Beograd (umem da postanem previše uzbuđena ponekad, dobro, priznajem).

Naša zemlja možda nema morsku obalu, ali zato Ada… Da se ne lažemo, na Adu se ne ide da bi se ljudi kupali. Momci idu na Adu jer Ada sadrži visoku koncentraciju zgodnih devojaka oskudno odevenih, koje lete na rolerima tamo-vamo. Sve visoke, zgodne, spretne, neke prebrze da bi se lepo osmotrile. Priznajem, probala sam i ja da se vozikam sa svojim drugaricama jednom, ali ne mogu reći da sam baš uživala, pre sam bila uplašena za svoj život ( naime, tu postoje dve ogrooomne (male) nizbrdice na suprotnim krajevima Ade, i celim putem do njih se zapravo pripremam, srce luduje, onda ih pređem, budem presrećna, život mi je dao još jednu šansu i sve ostalo, a onda skontam da idem u krug i da će nizbrdica neminovno opet naići i onda opet krenem da se pripremam. Koliko šansi može jedan život dati?). Devojke idu na Adu da bi zgodne letele na rolerima tamo-vamo. Ja idem na Adu da bih jela palačinke sa tunjevinom koje se nude samo na jednom mestu, verovatno zato što mali broj ljudi misli da su palačinke sa tunjevinom dobra kombinacija.

Naša zemlja ima odličan noćni život. To je već opšte poznata činjenica, tako da neću mnogo o tome da razglabam. Mogu samo reći da u Srbiji svako može naći ono što se njemu dopada. Ako voliš rok, idi u pabove gde se pušta rok, ako voliš grand, splavovi ti mašu. Voliš džez? Naći ćeš bar jedno 5 mesta gde možeš uz isti uživati. I to ne samo vikendom, moj omiljeni dan za izlazak je bila sreda, recimo. Ovde, u ovom ogromnom Pertu nemaš nikakvih varijacija. Sluša se samo aktuelna muzika, Rihanna, Justin Bieber, Ariana Grande… Bukvalno, ljudi nemaju različite ukuse sa muziku. Meni je to strašno.

Naša hrana! Oh, naša hrana. Sama pomisao na naše pekare mi suzi oči. Miris puterica i kiflica sa čvarcima, pa bureka, pa čak i običnog hleba onako rano ujutru, pa te majka pošalje po taj hleb, pa on bude vruć i ti na putu do kuće pojedeš pola (ups, svaki put). Naši restorani/kafane koji nude ćevape na kajmaku, pa pljeskavice, pa karađorđeve šnicle… I niko ne misli na kalorije kada ode na večeru na jedno od ovih mesta. Šta su kalorije, uopšte? I naravno, da ne zaboravimo na mesta koja rade 24/7 i koja se obavezno posećuju nakon velikog izlaska. Ovde? Jedu se stejkovi sa pomfritom i ne možeš kupiti pica parče. Kakav smor. Međutim, naši restorani nisu glavno mesto gde možeš jesti kao kralj. Svi mi znamo kako izgleda meni kada se kod nas ode u goste:

  1. Prvo, rakijica! Čim se uđe u nečiju kuću, to se ljubi tri puta, uzima se kaput, gost se sprovede u trpezariju, rakija se sipa u čašice, i u zdravlje. Ma koliko ljudi nazdravljalo, svaka se osoba mora pogledati u oči. Jako sam ponosna na našu sposobnost da pogledamo 20 ljudi oko sebe u 3 sekunde. Ne može to svako, sa tim se ili rodiš, ili ne.
  2. Čajna kobasica, pečenica, ovaj sir, onaj sir, sa sve čačkalicama za bockanje. Ako imaš sreće da odeš u malo ruralnije predele, ponudiće ti kobasicu koju su samu pravili, suvo meso koje se dimilo u domaćoj pušnici i sir koji je domaćica napravila od mleka svoje omiljene kravice, Brene. Bar je tako kod mene bilo.
  3. Supica, od cele koke napravljena. I domaća rezanca, svakako.
  4. Glavno jelo, ili bolje reći glavna jela, jer će se uvek ponuditi mnogo toga, od sarmi, preko prebranca, do pečenja.
  5. Nešto slatko, jer naravno da sve ovo prethodno pojedeno nije bilo dovoljno.
  6. Sve to praćeno budim okom bake koja broji svaki zalogaj i viče ti da sipaš još (pa kako ne možeš više, vidi kako si mršava, jel’ jedeš ti nešto tamo, sva si se osušila).

Imala sam sreće da ugostim par prijatelja iz Australije pre dve godine i verujte mi, i dalje pričaju o pečenom prasetu, domaćem hlebu i ajvaru koji se te prilike jeo.

Naše stare ulice i građevine. Svaki kutak priča svoju priču, trotoar šapuće istoriju pod našim koracima. Dovoljno je reći Kalemegdan. Zar postoji lepše podne od onog provedenog na Kališu, uz pivo i zvuk nečije gitare (neminovno se uvek čuje nečija gitara), pa se onda podne pretvori u veče, a veče u jutro? Okej, pomaže i to što je dozvoljeno piti pivo u javnosti (ovde to ne možeš). Dunavski kej, Skadarlija, Zemun… Svaki kraj ima nešto posebno, i svaki čeka na tebe da se otkrije. Možda neki predeli naših gradova ne izgledaju toliko sjajno i podsećaju na ne baš toliko srećna vremena. Možda se neki grafiti treba skloniti i reke očistiti. Ne kažem da je sve u Srbiji savršeno, daleko je od toga, ali savršenost je i onako dosadna, zar ne?

Naša kultura. Kada kažem kultura, ne mislim samo na naša pozorišta i naše galerije, mislim na samu svest o kulturi. Mislim na to da „Mali princ“ spada u opšte znanje i da ne znam nikoga iz Srbije ko ne zna ko je Bulgakov, šta je „Rat i mir“, ko možda nije voleo lektiru, ali ipak zna za najpoznatije pisce, svako zna da nindža kornjače nemaju samo slučajna imena koja imaju, već da su to imena italijanskih bogova renesanse, svi znamo najpoznatije filozofe i njihove glavne teorije… Neke takve stvari se ni ne dovode u pitanje. Ovde? Ni izbliza. Prvi put sam to skontala baš kada sam pričala nešto o malom princu, totalno neobavezno, na nekoj žurci i svi su me gledali belo. Opet sam postala malo previše uzbuđena oko istog, otvarala gugl i pokazivala ljudima crteže iz knjige, a onda su ubrzo svi otišli od mene (hmmm, pitam se zašto). Nisam sigurna zašto je to tako, ali  kontam da je zato što su ljudi ovde jako, jako praktični. Nekako se mnogo više ceni ta praktična strana života, sve se želi brzo i efikasno i mali broj ljudi zapravo voli da zastane i uživa u stvarima koje ti neće doneti materijalni rezultat. Nažalost, u Srbiji se ništa ne može brzo i efikasno, ali se onda ljudi okreću tim nekim drugim svetovima. Ti svetovi su divni, ti svetovi će te učiniti bogatijim nego novac. To mi sve jako nedostaje. Da prosto mogu sa nekim da sedim na klupi u parku, pijem pivo i govorim o nestvarnom (naravno, ima izuzetaka. Volim te izuzetke).

Možda sam ja pod uticajem daljine od svoje zemlje. Znate ono, par bude u vezi koja baš ne funkcioniše kako treba, pa raskinu i onda nakon nekog vremena se loše strane te veze zaborave, i ostanu samo lepe uspomene. Možda se to dešava meni, ipak sam otišla pre godinu i po dana. Znam da niko ne voli one ljude koji pobegnu, pa onda sole pamet drugima kada se vrate u svoj grad jednom u nikad. Ne želim da budem ta osoba. Ono što želim da kažem jeste da mi je jako žao, žao mi je što nisam umela više da cenim svoju zemlju. Svoje ljude i njihove navike, njihov crni odlični humor i način na koji možemo da se smejemo svojoj nevolji. Nisam umela dovoljno da cenim našu sposobnost da izađemo u grupi u grad sa 500 dinara i da tih 500 dinara podelimo među sobom i imamo najluđu noć u životu. Nisam znala da ću sve to napustiti, te nisam dovoljno upijala, posmatrala, slušala. Žao mi je sada. Valjda je to život, ne znaš šta imaš dok to ne izgubiš. Najstarija poslovica, ali nikako da je naučimo. Zato poručujem svima onima koji znaju da će jednog dana otići iz Srbije, cenite ono što ona nudi. Ne koncentišite se na loše strane, ne razlabajte o politici i zašto smo u istoriji ovo, a ne ono. Prihvatite sve te lepote, smejte se našim suvim forama, idite na naše festivale, vozite se našim punim autobusima i ustanite da sedne još jedna bez razloga uvek ljuta baka, i nemojte biti uvređeni što se nije zahvalila. Pravite se da ste student nekog fakulteta i ušunjate se na predavanje, možda otkrijete neke nove interese. Idite na pijacu Zvezdare i kupite masu prelepog paradajza (što bi moja Caca rekla, može da se jede kao jabuka), kupite jagode u maju, kupite pasulj uz onu glupu foru „Dajte mi pola kile belog, mhahahaha.“ Znam da ću sve to ja raditi kada dođem sad u julu (haha, čuj mene, „sad“). Želim samo to i pijane razgovore o umetnosti, klupice u parku, kafansku hranu (probaću da ne brojim kalorije, obećavam), mnogo ljubavi i brdo uspomena kojih ću se držati kada se vratim u Australiju. Svakog ću dana misliti o jednoj, neću smeti da preteram, da ih ne istrošim prebzro, moraću da kalkulišem, moraću da razmišljam kao neko na pustom ostrvu sa ograničenim količinama hrane i vode. A onda ću izaći negde, neko će me pitati odakle sam, i onda ću početi svoje strastvene govore…