106 Views |  8

Sneg U Martu

Dobro se seA�am tog petog marta dve hiljade dvanaeste godine. Nekoliko dana koji su mu prethodili verovatno su neki od sunA?anijih koje pamtim. Ali taj ponedeljak petog marta, bio je jedan krajnje proklet dan.
Sneg je joA? pre svitanja poA?eo da pada kao sumanut, do podneva sve je bilo zavejano. Bio sam smeA?ten na periferiji glavnog grada moje zemlje, raspoloA?enje mi je bilo jednako raspoloA?enju osuA�enika na smrt. A sneg je padao kao da to A?ini poslednji put.
Cela ta godina poA?ela je A?udno, bila je jedna od onih za koje su kao i mnogo puta pre, predviA�ali smak sveta. Naravno, nije ga bilo. Sve A?to smo dobili, bio je sneg, gomila snega.
Zima nije bila lepa, kao one na razglednicama, bila je okrutna i zadavala nam puno muka. Ljudi su se smrzavali i umirali po ulicama, ledenice su padale sluA?ajnim prolaznicima na glave, i sasvim slucajno, donosile im smrt. Bila je prestupna, ta dve hiljade dvanaesta godina. Sneg je napokon poA?eo da se topi krajem februara i svima nam je laknulo A?to A�e najzad sve to biti gotovo. A onda, poA?elo je da pada ponovo.
Sedeo sam kraj prozora, dim cigarete svirao je bluz u mojim pluA�ima, bilo mi je toplo. Pomisao da se ona nalazi na samo dva sata voA?nje od mene, lagano je nagorevala noseA�e stubove moje izdrA?ljivosti. Kunem se svime, doA?lo mi je da zaboravim na sve, ukradem auto i pozvonim na dobro poznata vrata u snegom zavejanoj ulici A?ede VasoviA�a.
Bolelo je koliko mi je nedostajala. NiA?ta nisam uradio. Samo sam sedeo i posmatrao meA�avu koja je besnela napolju.
A?udesna harmonija vladala je meA�u svim tim pahuljama, sav taj meteA? delovao je nekako usklaA�eno. Kao da je zima planski zatrpavala sve A?to bi joj palo pod ruku.
Prozor se sve viA?e magli, oA?i su mi vlaA?ne i oseA�am drhtavicu u prstima. Otvaram bocu nekog makedonskog vina, pejsaA? tikveA?kog vinogorja na etiketi kao da mi se smeje u lice, verujem da su tamo leta neA?na i narandA?asta. Drhtavica prelazi u bol, pijem da ga odagnam, kroz prozor se viA?e niA?ta ne vidi.
U misli mi dolazi jedno leto pored Dunava. A�etali smo duA? obale i kovali planove o kuA�i naA?ih snova. A?eleli smo da se skrasimo u Vojvodini, da imamo puno pasa u dvoriA?tu, i puno dece u naruA?ju. SmiA?ljali smo imena deci, slabo smo se slagali oko toga, ja sam A?eleo kA�eri, a ona sinove. Zagrlio sam je A?vrsto, i poljubio joj kosu. Mirisala je na hleb, sveA?e izvaA�en iz peA�i, nisam A?eleo da taj trenutak ikada proA�e.
Ljubila me je strasno, i neA?no milovala pogledom. Sva moja sreA�a bila je skrivena u njenim usnama i unutraA?njosti njenih trepavica. ObeA�ao sam joj da je nikada neA�u napustiti, samo je odmahnula glavom i poA?ela priA?u o zlatnom klasju sa severa i gustim A?umama A?etinara na zapadu. O da, znao sam da me voli. I ako mi to nijednom nije spomenula.
Jednom smo pokisli kao miA?evi, nas dvoje. TrA?ali smo ulicama mokri do koA?e i nasmejani poput vilenjaka na uzviA?enjima duginih tobogana. A�aputala mi je neA?to dok smo zagrljeni stajali u zaklonu jednog pasaA?a na korzou, vrat mi se jeA?io od miline.
KiA?a nije prestala, ali mi smo ipak izaA?li iz svog skloniA?ta, i nismo ubrzavali korake. Bili smo mladi i zaljubljeni, ceo svet bio je naA?. NiA?eg se nismo plaA?ili, osim moA?da ruA?ne pomisli na to da bi nekad mogli jedno drugo izgubiti. Stigli smo pred njenu zgradu, i kiA?a je napokon stala. Poljubila me je u vrat, i nestala iza staklenih vrata sive zgrade. Dugo sam ostao sam da stojim na tom pragu. Kad sam konaA?no krenuo, sunce je bilo visoko i odeA�a mi je bila skoro suva.
Urezao sam naA?e inicijale na ploA?i drvenog stola u senci neke breze za kojim smo sedeli jednog nesnosno toplog dana. Nasmejala se tom detinjastom A?inu. Zamolio sam je da zaA?muri, imao sam savrA?en pregled zanosnog reljefa njenog lica. U tom trenutku, proklinjao sam sebe A?to nikada nisam nauA?io da slikam.
Govorio sam joj stihove francuske poezije, delovala je zadovoljno. Bio sam sreA�an.
FlaA?a je sada prazna, izgleda nekako tuA?no. Otvorio sam zamagljeni prozor i bacio flaA?u u beli vrtlog pahulja napolju. Odvukao sam se do kreveta i zapalio joA? jednu cigaretu. Vatra je i dalje besnela u mojim grudima, prsti me viA?e nisu boleli.
Da, taj peti mart bio je jedan od onih dana…