477 Views |  2

A tek je sreda…

Postaje sve teže buditi se ovako rano. Jutros recimo, zvoni alarm, pasivno agresivno miluje mi ušnu školjku, govori da je vreme da ustanem. Ja ne verujem jer napolju je mrkli mrak. Treba mi minut da shvatim. Novi je dan, noć samo ima problem sa egom, još uvek ne želi da ode. Izvlačim se iz kreveta i nedosanjanih bajki, lagano, da ne probudim Stiva. Ispred sobe me naravno čeka moja mačka, Zoi, kao, raduje se meni, mada znamo i ona i ja da ima skrivene motive – zvuk hrane koja udara u njenu činiju. Svi mi imamo svoje. Moji mali rituali se ponavljaju i ovog jutra (čitaj, noći sa sindromom narcisizma).

Večito anksiozna da ne zakasnim… i u vezi svega ostalog, generalno (ili jesi, ili nisi). No, nahrani mačku, operi zubiće i umij se. Popij dve čaše mlake vode – dobro je za budjenje organizma, varenje i ostale gluposti (šta ćeš, žene, pročitaju nešto na guglu i to im bude mantra), navuci opremu za tereranu i hajdemo u novi dan. Žurim, da mi ne pobegne bus, mada ću i ovog jutra biti u kancelariji jedno pola sata pre početka radnog vremena (možda je smešno, ali ja imam osećaj da kasnim ako je drugačije). Stiže bus i ja i ovog jutra imam u torbi čokoladicu za vozača – neverovatno je koliko je zapravo lako nekom ulepšati dan tako malim gestom. Vozač bude srećan i onda i ja budem srećna – dve male pobede, a tek je 6 i 28 ujutru. Smeštam se na jedno od sedišta i otvatam svoju knjigu i u narednih 12, 13 minuta se gubim iz ovog sveta i uranjam u neki drugi, ispisan samo za mene na stranicama papira. “Vidi ovu, al’ je uobražena, samo za nju”, mislite vi. Ali zapravo jeste tako – ja ću imati samo svoje likove i ja ću svoje reljefe videti drugačije od Pere ili neke Ane.

To je najvrednija strana strana knjige (haha, see what I did there?) – kada pisac završi svoju priču, to nikako nije kraj njegove umetnosti, njegova priča se budi u najrzličitijim oblicima svaki put kada je neko čita. Pisac živi sve dok postoji neko čiji će um biti oblikovam njegovim rečima. Oh, 12 minuta je već prošlo, stigla sam. Odlazim u teretanu koja se nalazi iza zgrade u kojoj radim (ne smem sa kasnim, čujete li) i narednih sat vremena je samo za mene – da izudaram vreću i oslobodim unapred jer znam da ću kroz dan verovatno poželeti da izudaram nekoga (test za žive na svakom koraku kada radiš u advokatskoj firmi), da se oznojim like I mean it (nekad mi se desi da mi kapljica znoja upadne u oko i to jako peče, ili da udahnem zvoj znoj kroz nos, to je još bizarnije), da pobedim svoje rekorde. Ako mi ostatak dana bude bezveze, bar mi je jutro bilo uspešno. Nakon sat vremena istkanih samo za mene i volim-mrzim veze sa teretanom (iz takvih se veza uvek najteže izlazi), sledi spremanje za posao, još deset minuta i ni minut više, jer uvek odlučim da danas ipak ne mogu sa stavljam šminku, i ovako ću samo sedeti u kancelariji, svi me tamo znaju, “ma meni šminka ne treba” i ostali izgovori koje mi anksioznost da ne zakasnim šapuće. Odlazim u kancelariju, spremam sebi kafu i doručak i sedam spred kompjutera. Još jedan dan. Šta li će se danas dogoditi, kako će nam klijenti biti raspoloženi (verovatno ne sjajno, s obzirom da se svake druge srede od njih traže novčana sredstva, a ljudi se jako teško od istih opraštaju), koliko li će danas ljudi pozvati i reći da ne mogu više, da hoće razvod, da žele da sačuvaju kuću, ali ne moraju baš i auto, da hoće da ovog vikenda oni budu sa decom jer je, eto, neko slavlje u pitanju. Druga strana se sa time neće složiti, pa povuci potegni, prepiska će ići u nedogled, jako suptilno upiranje prstom prevedeno u svedeni pravni jezik će se razvlačiti sve do vikenda i na kraju će naš klijent dobiti decu, ali mu do vikenda neće biti ni do slavlja, ni do smeha, ni do ove Pirove pobede.

Od kada sam krenula da radim u sveri porodičnog prava, mnogo više cenim svoj brak, moram priznati. Kada vidim koliko ljudi mogu energije i vremena uložiti oko prepirki ko je platio koji račun i ko je pre jedno sedam godina poslao ovu uvredljivu (uvek sa mogučnošću da se dvojako svaki) poruku, prosto mi bude žao. Kaže se da se najlakše mrzi ono što se nekada najviše volelo. Natera da te se zapitaš u kom pravcu tvoj život ide i da li ćeš ti zauvek biti ušuškan u svojoj maloj “medeni mesec” fazi. “Ma, definitivno hoću”, govorim i zaista verujem u to, “Stiv i ja smo drugačiji”. Moja kolegenica, starija od mene jedno dvadeset godina, troje dece i razvedena, me gleda i tužno se smeška. “To sam i ja mislila”, meko mi govori. E, baš hoćemo! U inat svim cinicima, u inat onima koji prevrću očima kada se dvoje ljube u parku, u inat novim trendovima gde se brak raskida lakše od ugovora o zakupu, u inat svim pesimistima koji samo sede i čekaju da se nešto loše desi i da onda kažu “znao sam”.

Uh, opet sam se zapričala, krenulo je radno vreme. Moram da idem, posao čeka… A tek je sreda…