407 Views |  2

Stara stolica za ljuljanje

Ulazi u kuću. Umorna je, nervozna, samo želi da se baci na krevet i zaboravi na ovo prepodne. Otvara vrata svoje sobe i opet ga zatiče na staroj stolici za ljuljanje u ćošku.

 

“Nisam li ti rekla da ne želim da budeš ovde?”

 

“Jesi, ali lako prepoznajem laži. Tvoje naročito.”

 

Sarkastično se smeška i seda pored njega. “Majka je rekla da ne bi trebalo da govorim sa tobom.”

 

“Draga… ljudi često vole da misle umesto nas. Ne znam zašto, ali ubeđenje da uvek znaju bolje od nas samih i da će njihove odluke uvek biti ispravnije je stalno prisutno. Predlažem ti da se sama zapitaš. Ako me ne želiš zato što me TI ne želiš, nestaću.” Sledi tišina. “Tako sam i mislio.”

 

“Ali… to su ljudi kojima je stalo do mene. Koji mi žele dobro.”

 

“Ne sumnjam. Ali, iza svake dobre namere se krije i trunka satisfakcije kada možeš uperiti prstom i reći: “Rekao sam ti!”. To je prosto u nama. Ljudi smo. ”

 

Devojka spušta pogled i izusti gotovno nečujno: “Znam… Opet su me maltretirali. Opet su pričali sve one stvari.”

“Prestaće jednom, veruj mi.” Stavlja joj ruku na rame. Ispod nežne kože oseća bes.

 

“Neće! Kako ne razumeš, nikada neće prestati! Ne govori mi da ti verujem kada ni ti sam ne veruješ u stvari koja govoriš!”

 

“Znaš… Ponekad je bolje da slažeš jednostavno.”

 

Gleda ga zbunjeno. Nije očekivala ovako suv odgovor.

 

“Lakše je ponekad živeti u laži. Lakše je reći ljudima koji su oduvek živeli u senci da će jednom izaći sunce. Da će senke nestati. To bi im pružilo nadu… i čekali bi… ako ne danas, izaći će sutra. I tako svakog dana.”

 

“Ali, bi bilo čisto laganje! To je…”

 

“Kao što rekoh, to je u nama, samo smo ljudi.”, prekinu je sasvim smireno.

 

“Na kraju bi shvatili da sunca nema. Da će umreti u tami…”

 

“Možda, ali bi verovali da će za neke druge ljude, u neko drugo vreme, sijati sunce.”

 

“Ali ja… ja samo želim da prestanu…”

 

“Budi jaka. Ne daj da te to dotiče. Glumi da si iznad toga.”

 

“Ali, boli me.”

 

“Na bol ćeš se naviknuti. Uvek nešto boli. Vreme ne leči bol, samo mi otupimo na taj neprijatan osećaj. Rana je još uvek tu. Peče ispod kože.”

 

“Ne sviđa mi se to što govoriš. Zašto bih se onda trudila da zaboravim?”

 

“Ako ti je lakše, možeš i ti verovati da će se rane zaceliti i da će zasijati sunce. Možeš krenuti i tim putem… i nikad ne stići do kraja.”

 

“Majka je bila u pravu. Ne želim više da razgovaram sa tobom.”

 

“O, ali moraš. Ja ću uvek biti tu.”

 

“Nećeš! Sutra ne želim da te vidim ovde!”

 

“Koliko si puta rekla ovo isto… Ali, znaš i sama, lako prepoznajem laži. Naročito tvoje.Trebam ti.”

 

 

“Kako je?”

 

“Loše, doktore. Opet razgovara sa nekim u svojoj sobi. Pokušala sam da joj objasnim da on nije stvaran, da je laž… Ali mi ona uvek odgovori isto – lakše je ponekad živeti u laži. Lakše je reći ljudima koji su oduvek živeli u senci da će jednom izaći sunce. Da će senke nestati.