260 Views |  1

Zašto ljudi pišu samo kad su tužni

Zašto ljudi pišu samo kad su tužni?
Čudni su se snovi sakrili pod jorgan, dirali me,
štipali me sve do jutra.
Buđenje. Još jedan dan. Još jedan ni po čemu poseban
četvrtak.
Zašto ljudi pišu samo kad su tužni?

I kad će ova kiša već jednom prestati?
„Što da stanem?“, pita,
„Ja sam mislila da ti voliš na kiši da plešeš?“
„Ne danas“, odgovaram.
„Danas bih da sedim i danas bih…da pišem.“

Prelazim prstima preko zamiljšenih brda.
Neću ravnice, one su dosadne.
Možeš videti šta se nalazi na kraju.
„I šta se nalazi na kraju?“
„Pa ništa…kraj.“
Zašto ljudi pišu samo kad su tužni?

Kao da ne delimo isto nebo,
Zvezde su kvarne, ništa ne otkrivaju,
Ne žele mi reći šta oni sada rade,
da li su dobro, da li se smeju.
Ma sigurno se smeju, takav smo mi narod.
Al’ ja sam daleko, ne mogu ih čuti.
Zašto ljudi pišu samo kad su tužni?

Prelazim prstima preko krovova crvene boje.
Trava ostavlja zelene tragove po patikama.
Ostavljam li ja ikakav trag?
Vidi li me iko?
I zašto ljudi pišu samo kad su tužni?

Mislim da sam nešto sanjala.
Zagrljaj mog tate je veći od ovog kontinenta.
Miriše na detinjstvo i bajke Marka Tvejna.
Ima više sedih nego što se sećam.
Da li se se stvarno desilo, ili je moje srce usnilo…?
Ne znam… ali pišem.

Hajdemo mama, u još jednu šetnju,
Sve mi ispričaj, sve detalje hoću da čujem,
Gde si bila i šta si radila?
Vreme je obećalo, samo će za nas stati.
Al’ ne veruj vremenu, ume da prevari.
I zašto ljudi pišu samo kad su tužni?

Gazim bosim nogama po kaldrmi Beograda,
Sunce izlazi, bato, vidiš li?
Ma šta nas briga, hajde da odlučimo da ne verujemo
u vreme i dane!
Baci satove, baci kalendare!
Slobodni smo, okovi su spali!
Ali čekaj, ne možemo…
Ko će onda pisati?
Ko će pesme čitati…?
Jer ljudi pišu… samo kad su tužni.