429 Views |  1

Da li si okej?

Dugo nisam pisala. Htela sam ja da napišem nešto o svojoj poseti Srbiji i o svom prelepom odmoru, ili o tome kako je lepo bilo zagrliti opet svoje najmilije ljude. Pokušala sam, i to više puta, ali bih uvek nakon nekoliko ispisanih rečenica pročitala to svoje nešto i samo bih sve obrisala i odustala. Ili bih zvučala previše tužno, ili kao da se previše trudim da zvučim veselo. Svi mi koji pišemo znamo da to ne treba tako ići, da pisanje treba biti nešto nalik onom osećaju kada tek padaš u san pa ti misli više nemaju baš smisla, ali im to baš i jeste smisao, da otkriju ono nešto između redova. Ako to ne ide glatko, ne ide nikako. Onda sam shvatila u čemu je problem. Nekako ipak smatram da moje kolumne treba da nadahnu ljude, ili da ih nasmeju, da im budu razonoda. Mogu li ja nekoga nasmejati ako se ja sama ne smejem?

Možda zato što sam se podsetila kako je lepo biti u svojoj zemlji, ali sam prebrzo morala da je napustim opet, možda zato što je ovde i dalje hladno i kišovito (australijska zima postoji, kunem se!), možda čak i zato što se, eto, odrasli život i rutina kuća-posao vratili na velika vrata, ali sam u poslednjih mesec dana bila…tiha. Volela bih da ja sam mogla da napišem kolumnu punu došalica o tome kako sam ceo Exit vukla za sobom balon obložen lampionima jer je to jedini način da se mala Maja ne izgubi na velikom fesitvalu, ili o tome kako smo Stiv i ja izgubili ključ od motela jedno veče pa su svi stanari istog morali da ostave svoje ključeve na recepciji (nismo bili omiljeni u grupi, možete zamisliti). Mogla sam da pišem i o tome kako sam se pre neki dan zaglavila u liftu (okej, nije bilo toliko dramatično, trajalo je svega minut, tačno koliko mi je i trebalo da skontam da se lift zapravo ne pomera, ujutru mi mozak ne funkcioniše najsjajnije), ali mi se nekako nije dalo. I znate li šta? I to je okej. Ova kolumna nije namenjena da vas zakikota ili motiviše da ustanete u 6 i odete u teretanu zato što carpe diem. Ova kolumna nije posvećena vašoj najboljoj verziji, ova je za one verzije vas kada se ujutru probudite u 6, pa odlažete alarm sve do pola osam i na kraju zakasnite na posao jer je krevet bio topao i mekan. Posvećena je onoj verziji vas koja je otvorila čokoladu da bi pojela jednu kockicu, a onda je cela čokolada u narednih 10 minuta nestala (ups). Danas pišem za one koji se ne osećaju produktivno na poslu pa kada šefica prođe pored prave se da kucaju nešto jako bitno na tastaturi, a zapravo napišu jdasčifjkadsjlajkjkdfačijs (ne radim to često!). Danas ovo poklanjam onim koji bi pustili neku tužnu pesmu, fazon „Everybody hurts“ i samo ćutali par minuta, ili proveli ceo dan ispod ćebeta uz neke ekstremno ženske filmove („Walk to remember“, „Notebook“, „P.S. Volim te“…?). Bitno je voleti sebe i onda kada niste u najboljem svetlu. Nije svaki dan petak nakon posla kada se piju kokteli za vreme happy hour-a i nazdravlja uz ono „preživeli smo još jednu tešku nedelju, uh“, ili subota kada se tek spremamo za izlazak i pokušavamo da stavimo alajner pravilno, ali već previše piva je popijeno pa se ta linija nešto sve krivi. Postoji tu i neki utorak (nekako imam osećaj da utorak u nedelji niko ne primećuje), sreda, kada se samo životari. I to je isto okej. Ne mora svaki dan da bude TAJ dan. Danas bih možda samo da budem osrednja Maja. Umesto što ću pročitati pedesetak stranica neke mudre knjige, možda ću baš sedeti ispred televizora i gledati neki jeftini rijaliti i pustiti mozak na ispašu. Neću spremiti zdravu i lepu večeru ni za sebe ni za muža već ću naručiti hranu iz Meka, i to kućnu dostavu! Ispašće mi krastavčić i isflekaće mi pidžamu (jesam li spomenula da nosim pidžamu od trenutka kada sam se vratila sa posla). I ništa se neće desiti. Svet će i dalje teći svojim tokom, ja ću i dalje sutra biti ista osoba, sutra ću možda biti ona produktivnija verzija sebe, i tada će mi ova današnja Maja baciti pet i reći „preživele smo i ovu nedelju, uh“.

P.S. Danas je u Australiji „Are you okay“ dan, nacionalni dan akcije posvećene podsećanju svima da je svaki dan dobar dan za pitati „Jesi li dobro“ i podržati one koji se bore sa depresijom, anksioznošću i sličnim. Učestvovanje može biti jednostavno…samo pitajte osobu do sebe da li je okej. Male stvari nikad nisu samo male stvari. J